ВЕРОНАУКА

Васкрсење Христово

Posted on

Дан је Васкрсења,
просветимо се празником,
једни друге загрлимо,
рецимо браћо и онима који нас мрзе,
опростимо све Васкрсењем,
и овако ускликнимо :
„ Христос васкрсе из мртвих,смрћу смрт уништи
и онима који су у гробовима живот дарова“ (Пасхална стихира).

Сваке године, у ове пролећне дане, радосно прослављамо највећи празник Цркве Божије Васкрсење Христа Спаситеља. Васкрсење Христово представља темељ наше вере. Овај догађај има толики значај за људски род и целокупну творевину, да се често назива и новим стварањем. Њиме се обнови небо и земља и испуни се реч Господња: „ Ево све чиним новим“. Више од две хиљаде година прошло је од тог радосног јутра када су жене Мироносице, прве веснице Васкрсења, угледале празан гроб. И дан- данас у нашим ушима одзвања ехо оне благе опомене коју им је упутио анђео Божији са гробног камена: „ Што тражите живога међу мртвима? Није овде него устаде“.
Све што је Исус Христос чинио и говорио, остварујући наше спасење, Васкрсењем добија свој пуни смисао, а нарочито страдање и смрт. Васкрсењем је крсно дрво Распећа постало знамење победе и славе, а смртне ране Господње извори исцељења кроз које примамо вечни живот. Свети Максим Исповедник нас богонадахнуто учи да се телесним рођењем родисмо, у крштењу препородисмо, а Васкрсењем се вечно рађамо у Христу. Васкрсење Христово је Празник над празницима, јер најдубље одређује живот Цркве. Не само овога дана, него сваке недеље на Литургији ми прослављамо Васкрсење Христово и самим тим пројављујемо веру у опште Васкрсење и Царство Божије.
Прве речи којима нас Црква позива на почетак слављења Васкрсења Христовог гласе: „ Дођите, узмите светлост од незалазне Светлости“. Овај дан испуњен је светлошћу којом нас Сам Васкрсли Господ просвећује. То је вечна светлост која просвећује, не само човека, већ и целокупну творевину.
Овај Свети дан представља победу живота над смрћу, пролазног над трулежним, љубави над мржњом. То је дан радости и добре воље међу људима, дан када се заборављају ружне мисли и другима пружа рука помирења и утехе. Зато победу која нам је дарована поздрављамо надахнутим речима Светог Јована Дамаскина : „ Очистимо осећања, па ћемо видети Христа који блиста неприступачном светлошћу Васкрсења. Јасно ћемо чути када нам говори радујте се, певајући победничку песму: „ ХРИСТОС ВАСКРСЕ“ !

Вероучитељ
Александар Вујичић

ВАСКРС

Posted on

 

ВЕЛИКА (СТРАСНА) СЕДМИЦА

Дани Велике или Страсне седмице посвећени су последњим догађајима, који претходе славном Васкрсењу Господа нашега Исуса Христа. Сваки дан Велике седмице сећамо се неког догађаја, или личности, или пак неке приче из Јеванђеља.

На Велики понедељак сећамо се старозаветне личности целомудреног Јосифа, кога су рођена браћа продала за тридесет сребрњака. Такође богослужбене химне овог дана, буде у нама сећања на неплодну смокву, која се по заповести Христовој на Велики понедељак осушила. Наиме, враћајући се из Витаније у Јерусалим,Христос је огладнео и пришао смокви која је била прекривена лишћем. Међутим не нашавши никаквог рода на њој Христос је рекао : ,, Да никада од тебе не буде рода до века “. Након ових речи смоква се осушила. Ова прича нам даје поуку упућујући нас да је свака душа која нема духовних плодова слична овој осушеној смокви.

На Велики уторак чинимо спомен на јеванђељску причу о десет девојака. Господ Исус Христос, овом причом подстиче на милостињу и уједно поучава све људе да увек буду спремни за долазак Христов, јер како и Он сам каже у Јеванђељу : ,, Бдијте и молите се, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човечији доћи “.

Богослужбене песме Велике среде говоре о жени грешници која је скупоценим миром помазала Исуса Христа,а истовремено се спомиње и злочестиво Јудино издајство. У среду је Јуда отишао код јеврејских првосвештеника да се договори са њима да за тридесет сребрњака изда свог учитеља и Спаситеља Христа. У Велику среду престаје се са вршењем метанија,а такође завршавамо и са изговарањем Великопосне молитве

Светог Јефрема Сирина која гласи : “ Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени,слуги Твоме.

О, Господе царе даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин “.

На Свети и Велики четвртак празнујемо четири догађаја : свето прање ногу ученицима, Тајну вечеру , чудесну молитву у Гестиманском врту и само издајство. Пре Тајне Вечере, Христос је на свом личном примеру показао превелико смирење и скрушеност, оправши својим ученицима ноге. Након тог чина Христос сабира своје ученике и на Тајној вечери установљује Свету Тајну Евхаристије, Причешћа. Према Јеванђељу, Христос је на Тајној вечери благословио хлеб и поделивши га апостолима рекао : “Узмите, једите, ово је тело моје које се за вас ломи ради опраштања грехова “.

Затим је узео чашу вина рекавши : “Пијте из ње сви, ово је крв моја Новога Завета, која се пролива за вас и за многе ради отпуштања грехова “.

На Велики четвртак служи се литургија Светог Василија Великог, а врши се и Велико бденије са читањем дванаест Јеванђеља која говоре о Господу Исусу Христу.

Велики петак представља најтужнији дан у историји људског рода, јер је тог дана Богочовек Христос осуђен на смрт и разапет на крсту на Голготи. Пре самог распињања на крст, Христос је претрпео страшна мучења и понижења, бројне ударце и разне погрдне речи. Натоварен му је тежак крст на леђа и поведен је путем, који и данас две хиљаде година касније носи име Улица Бола. На брду Голгота, што у преводу значи брдо Лобања Христос је разапет са још двојицом разбојника. Када је око три сата,по нашем рачунању времена , дух свој предао Оцу, сва природа се побунила против неправде и злочина : помрачило се сунце, Завеса у Храму се расцепила на два дела, затресла се земља, гробови су се отварали, а камење се претварало у прах уз снажан прасак. Ипак и поред овог тужног  догађаја Голгота не представља место трагичног окончања једног живота, већ почетак спасоносне стварности хришћанске вере. Овог дана се у Православним Храмовима не служи литургија, већ се свршавају Царски Часови. Такође од Великог Четвртка, па све до васкрса не оглашавају се звона на Црквама, јер су она у Православној Цркви знак радости, већ се богослужења ових дана  наговештавају ударањем у клепала.

Велика субота посвећена је успомени на погреб Господа Исуса Христа и Његов силазак у Ад. Црква у свом богослужбеном искуству најбоље исповеда веру о овим догађајима речима :  “ У гробу телесно, у аду са душом, у рају са разбојником, на престолу са Оцем и Духом био си Христе испуњавајући све неописиво”.

 

                                                ВАСКРС

 

,,Ево дана којег створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему”.

Након свих ових догађаја и драме коју смо проживели кроз великопосна богослужења,сећајући се и изнова проживљавајући важне, али и тужне моменте из Христовог живота коначно наступа дан Великог и Славног Васкрсења Христовог. Велики дан победе Живота над смрћу.

Према казивању Јеванђелиста, Васкрсење Христово одиграло се у недељу веома рано пре свитања. Први сведоци Славног Васкрсења биле су жене мироносице, Марија Магдалена, Марија Јаковљева, Саломија и друге жене са њима. Оне су пошле ка гробу Исуса Христа са намером да помажу Његово тело благомирисним миром. Међутим дошавши на гробно место оне су затекле празан гроб и анђела који им се обратио речима : “ Што тражите живога међу мртвима. Њега нема овде он Васкрсе. “

Догађај Христовог Васкрсења осмишљава све оно што је било пре, али и што ће тек наступити. Тек у светлости Васкрсења Христовог, постаје нам потпуно јасан лик Христов, Његова личност и дело Његово.

За овај благословени дан везани су лепи обичаји у нашем народу. У целом хришћанском свету, па и код нас Срба за овај празник је везан обичај даривања јајима. Само јаје симболизује обнављање природе и рађање новог живота, а фарбање јаја везује се за личност Марије Магдалине, која је по предању тадашњем римском цару Тиберију однела јаја офарбана у црвену боју, објавивши му Васкрсење Христово.

Најважнији део целокупног славља сваког хришћанина, представља свечани одлазак у храмове, присуствовање Светој Литургији и Причешћивање Светим Христовим Тајнама. Богослужење Васкршњег јутрења и Васкршње Литургије, испуњено је радосним стихирама и химнама. А Васкршњи тропар који гласи : ,, Христос Васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова “, непрестано се понавља, указујући на значај овог Светог дана.

Од објаве Христовог Васкрсења, па све до Спасовдана, хришћани се поздрављају најрадоснијим поздравом ХРИСТОС ВАСКРСЕ, ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ !

 

ЛАЗАРЕВА СУБОТА (ВРБИЦА) И УЛАЗАК ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА У ЈЕРУСАЛИМ (ЦВЕТИ)

Posted on

Поводом предстојећих празника,  Лазареве суботе и Цвети ученици наше школе Маријана Илић и Лука Мађарић, заједно са вероучитељима Александром Вујичићем и свештеником Дејаном Лазаровом гостовали су у емисији на Радио ,, Стилу”. Емисија ће бити емитована седмог и осмог априла у терминима од 09, 13 и 18 часова, а садржај можете прочитати у наставку.

 

Христово Васкрсење, представља централни догађај у историји спасења људског рода и највећи је дар Божији целом човечанству.

За хришћане, Васкрсење Христово није само један од празника ,већ смисао њиховог живота и највећа нада њихове вере.Због тога је и велики апостол Павле писао првим хришћанима : ,, Ако Христос није устао узалуд је вера ваша,а и проповед наша” . Славно Васкрсење Христово нам показује победу живота над смрћу, непролазног над пролазним, победу љубави над мржњом.

Али васкрсење нам показује и пуноћу Божанског промисла о свету и човеку.

Наиме, наши прародитељи Адам и Ева начинили су првородни грех преступивши заповест Божију. Својом непослушношћу према Богу, наши прародитељи су увели у свет смрт и поставили је за последњег човековог непријатеља. Заједно са смрћу, појављује се  и све оно од чега човек зазире и страхује, бол, патња, туга, болест. Овакав след догађаја поставља човека у инфериоран положај и ставља га у безизлазну ситуацију.

Али у светлости Христовог Васкрсења живот поново добија вечни смисао и свако ново рођење уствари представља рађање за вечност. Зато се и Васкрс у црквеним химнама и песмама назива Празник над Празницима.

Важност и значај Васкрсења Христовог, упућује нас на темељну припрему за овај велики и свети дан. За празновање Васкрса припремамо се постом и молитвом. Пост који претходи Васкрсу састоји се од Велике четрдесетнице (односно првих 40 дана) и од Велике или Страсне седмице која траје од Великог понедељка до Велике суботе када се сећамо и молитвено оживљавамо страдања Господа нашег Исуса Христа.

У току поста пажња се поклања нашем подвигу, који не сме бити само телесан, већ и духован. На то нас подсећају и духовне песме које се у овом периоду певају и које нас позивају да постећи телесно постимо и духовно, како бисмо уздржавајући се од грехова и страсти у духовној радости дочекали Свето Васкрсење. Оно што је карактеристика ових Великопосних богослужења је да молитву прате и велики поклони, односно метаније.

Ти велики поклони имају снажну симболику и указују нам да као што се приликом метанисања мења положај тела, тако исто и ми морамо да се потрудимо да променимо начин живота. Да почнемо да живимо литургијским, евхаристијским начином живота.

Такође и празници Лазарева субота и Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим, полако нас припремају и уводе у тајну Христовог Васкрсења.

 

 

ЛАЗАРЕВА СУБОТА (ВРБИЦА) И УЛАЗАК ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА

У ЈЕРУСАЛИМ  (ЦВЕТИ)

 

 

Лазарева субота је сећање на догађај који се одиграо у Витанији, где је живео младић Лазар са сестрама Мартом и Маријом. Овај празник увек се слави уочи празника Цвети, шесте недеље Часног поста. На вест о смрти Лазаревој Исус Христос је дошао у Витанију и васкрсао Лазара који је већ четири дана био у гробу. Према Јовановом јеванђељу Христос каже следеће : ,, Наш пријатељ Лазар заспа,него идем да га пробудим… Ја сам васкрсење и живот, који верује у мене,ако и умре живеће “. Лазарево васкрсење има вишеструки значај. Овај чудесни догађај покренуо је мноштво народа да пође у сусрет Христу када је Он улазио у Јерусалим, да оконча спасоносну мисију. Такође, овај догађај представља наговештај Христовог страдања и Васкрсења.

Лазар је након свог васкрсења поживео још око тридесетак година као Епископ на Кипру. Према предању, Светог Лазара су апостоли Павле и Варнава поставили за епископа града Ларнаке.

На Лазареву суботу обичај је да се носе гранчице врбе чиме се симболично представља свечани Христов улазак у Јерусалим. Зато се празник Лазареве суботе у народу назива Врбица. Ово је један од најрадоснијих дечијих празника кад деца са звончићима и врбовим гранчицама долазе у Цркву и учествују у литији.

Следећег дана, у недељу, Господ Исус Христос је свечано ушао у Јерусалим.

Према јеванђелисти Матеју, Христос је у Јерусалим ушао скромно, на магарету. Народ га је одушевљено дочекао бацајући цвеће и палмове гранчице пред његове ноге и узвикујући : ,, Осана сину Давидовом! Нека је благословен који долази у име Господње “!  Ипак Христос је био тужан док се све ово дешавало,јер је знао шта ће се ускоро догодити. Наиме Христос је знао да ће се узвици одушевњења ускоро претворити у узвике који позивају на Његову смрт,што се и обистинило речима који је јеврејски народ изговорио : Распни га, распни,крв његова на нас и на децу нашу.

Тропар празника Цвети који се пева тога дана уводи нас у догађаје који предстоје и тај тропар овако гласи : ,, Да би нас уверио у опште Васкрсење, Ти си Христе Боже пре свог страдања Васкрсао Лазара из мртвих. Зато и ми , као деца носећи знак победе, кличемо Теби победнику смрти, Осана на висини,благословен који долази у име Господње “.

 

 

 

Светиње Фрушке горе

Posted on Updated on

Ученици  “ Техничке школе са домом ученика „Никола Тесла”, у суботу 25.марта 2017.године у организацији вероучитеља Александра Вујичића и свештеника Дејана Лазарова походили су светиње Фрушке горе, а том приликом смо обишли и Сремске Карловце, као и “ Српску Атину ”  Нови Сад. Једнодневна екскурзија почела је окупљањем у цркви Светог Максима Исповедника у Костолцу, где смо се заједнички помолили за успешно и благословено путешествије. Након тога друго окупљање било је код хотела” Дунав” у Пожаревцу за оне ученике којима је више одговарало да на екскурзију крену из Пожаревца. Одатле смо кренули путем према Фрушкој гори. Први манастир који смо обишли био је Крушедол задужбина породице Бранковић, који је један од најзначајнијих манастира на Фрушкој гори. Ту нас је веома срдачно дочекало братство манастира, а један од монаха испричао нам је кратку историју,као и неке занимљиве детаље везане за овај манастир. Такође нам је показао и где су сахрањени неки од најзначајнијих Срба, као што су Арсеније III Чарнојевић, митрополит Исаија Ђаковић, патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента, књегиња Љубица и краљ Милан Обреновић.

Након кратког предаха кренули смо ка манастиру Гргетег, где се налази Чудотворна икона Богородице Тројеручице. Ту нас је дочекала монахиња Меланија која је била љубазна да нам одржи кратко предавање и да нам упути пар корисних духовних савета. Из манастира Гргетег кренули смо ка Сремским Карловцима где смо посетили Саборну цркву Светог Николе којa има велики културно – историјски значај за Србе. Ту се налазе делови моштију другог српског архиепископа Светог Арсенија Сремца као и Чудотворна икона Пресвете Богородице Бездинске. Такође је значајна и по иконостасу који представља врхунац барокног сликарства у војвођанској уметности, као и по сликама Паје Јовановића.

Имали смо прилику да видимо најстарију српску гимназију Карловачку гимназију,а такође и богословију Светог Арсенија Сремца. Након кратке шетње упутили смо се ка Новом Саду, где су ученици имали прилику да виде и римокатоличку цркву Имена Маријиног, као и православну Саборну цркву посвећену Светом Ђорђу. Ученици су имали мало слободног времена да прошетају кроз град, а након окупљања испред  Српског народног позоришта уз осмехе и песму вратили смо се са успешне  екскурзије.

 

Александар Вујичић, вероучитељ

Васкрс и Светла седмица

Posted on Updated on

Vaskrsenje Hristovo, freska iz manastira Hora

У недељу 1. маја 2016. године започињемо годишњи круг прослављања васкрсења из мртвих. Бог Отац је Духом Светим васкрсао свог Сина, Господа нашег Исуса Христа, па ће тако и нас васкрснути једног дана када буде за то дошао прави тренутак, о чему говори апостол Павле у посланицама које је написао хришћанима у Риму (Рим.8,11) и Коринту (2.Кор.4,14). Васкрсење Исуса Христа тиче се нас и целе природе у којој живимо, јер када Исус Христос буде поново дошао, све ће преобразити (1.Кор.15, 51-53) и „ослободити од робовања пропадљивости“ (Рим.8, 19-23). Христово васкрсење објављује највећу тајну наше вере, да је Син Божији постао човек како би све људе и природу учинио бесмртним победивши смрт.

Ову мисао често губимо из вида, јер многи људи, иако крштени у Светој Цркви, не практикују да недељом учествују у Литургији Цркве и тако поново задобију веру у Христов други долазак и васкрсење из мртвих. Као и пред сваки Васкрс, и ове године смо велики део времена провели припремајући се за прослављање Христовог васкрсења из мртвих. Тако нпр. строжији део Великог поста је трајао седам недеља, а пре тога је била припремна тзв. Бела недеља пред строг пост и још пре тога је било неколико седмица са литургијским читањем изабраних одељака из Светог Писма који су нас уводили у тему Христовог доласка и победе над смрћу. Било би крајње неумесно, да ако смо крштени, да ове године не прославимо Васкрс. Васкрсење Христово се слави тако што учествујемо у Литургији Цркве. За Васкрс се у току Литургије обавезно, ако смо крштени, причешћујемо Телом и Крвљу Христовом.

Није добро да због преклапања Васкрса и Првог маја као светског Дана рада, у недељу ујутру не одемо на Литургију. Први мај као Дан рада није црквени празник. Ако људи желе за Први мај да оду негде у природу и да проведу дан тако што ће се са друштвом дружити и частити изобилном храном, то не мора да буде никакав проблем. Јер, у недељу ујутру може се отићи у Цркву, остати до краја Литургије и причестити се, а после тога, пошто је пост завршен, моћи ће лепо да се проведе време са друштвом у природи. Било би лепо да људи сваке недеље најпре ујутру учествују у Литургији и причесте се, а после тога да цео дан проведу заједно и да се друже, радују, ручају, певају, играју…

Нека тако буде и овог Васкрса и нека се целе недеље слави Христово Васкрсење и победа над смрћу! Сваког дана иза Васкрса би требало да се служи Литургија и та седмица се назива Светла седмица. То је седмица радости, прослављања, Литургије и тада се не пости ни средом нити петком.

Нека нас Христос орадости васкрсењем! Христос васкрсе!

Милан Јовановић, вероучитељ

Велики пост

Posted on Updated on

Voce

Данас, у понедељак 14. марта 2016. године, почиње строжији део Великог поста. Богослужења Цркве, а нарочито препознатљиви одломци из Јеванђеља и апостолских Посланица које се читају током Свете Литургије већ месец дана најављују период године који данас наступа. Ми почињемо да постимо.

Шта тиме радимо? Зашто постимо?

Ако би желели да са неким будемо заједно, са неким ко нас воли и кога ми волимо, онда смо спремни да се зарад тога одрекнемо разних ствари које нам нешто значе. Ако нам је важно, на пример, да се сретнемо са пријатељем у неком граду, онда нам је тај одлазак да се нађемо са њим битнији него да останемо код куће и да гледамо неку забавну емисију која се приказује на телевизији. Пост постоји зато да би ми себи показали шта нам је важније. Да ли нам је важније да будемо у Цркви са Христом заједно или да останемо сами у својој соби задовољни пуним стомаком који нас успављује испред телевизијског екрана. Пост је наше одрицање од самозадовољства зарад заједнице са Христом. Пост нам тако открива колико смо храбри да будемо са Христом којег волимо. Дакле, напуштамо све што нас одвраћа од Бога и свим својим бићем се припремамо за сусрет са Христом.

Шта је то што у посту напуштамо? Шта у посту престајемо да радимо?

Када постимо, тада престајемо да мислимо зле мисли, да изговарамо зле речи, да гајимо зла осећања, да чинимо зла дела, да желимо зле жеље. Зло је све оно што нас одваја од Бога, а то значи и све оно што нас одваја од човека. Када не поштујемо људе и када их не волимо, ми тада чинимо зло. Тада се види шта значи какве мисли имамо и каква осећања, жеље, речи и дела. Бог жели да волимо једни друге и да се поштујемо. Ако на пример не опростимо другима њихове грешке, неће ни Бог нама опростити па макар најстрожије постили. Зато пост није само у храни. На првом месту је љубав и праштање. Одмах затим иде и молитва. А када ово имамо, онда ћемо се лако изборити са храном.

Зато не треба превише да бринемо шта ћемо током поста да једемо или шта нећемо да једемо. Треба најпре имати љубав према Богу и ближњима и да опраштамо и да се наоружамо непрекидном покајном молитвом у себи: „Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј ме!“ Тек онда ћемо храну сами изабрати, свако према својој мери. Неко може строжије, а неко може умереније и блаже да пости у храни. Не треба да гледамо у туђ тањир, већ у своје срце. У срцу ми осуђујемо другога, а не осуђује Бог због хране у тањиру.

Нека се љубав и праштање покажу као најважније ствари у овом посту и нека достигну свој смисао и врхунац недељом када идемо у Цркву на Литургију. Без заједнице Тела и Крви Исуса Христа Сина Божијег, ми узалуд бирамо посну храну. Дођимо недељом на Литургију, а које хране се ми одричемо, нека остане тајна коју само Бог зна. То је Христос говорио ученицима (Мт.6,18). Када се причешћујемо на Литургији, тек онда можемо да видимо да је љубав према Исусу Христу и према другим људима наш разлог за пост.

Милан Јовановић, вероучитељ

Светосавска беседа

Posted on Updated on

1. freska Sv. Sava, man.Mileseva_1

Светог Саву најчешће славимо кроз песму. Најпознатија је химна Светом Сави коју учимо још у основној школи. Скоро свака школа у Србији има икону Светог Саве. Његов светли лик на тим школским иконама враћа нас на циљ који је Свети Сава поставио. Циљ је истина која нас води у вечни живот. Та истина је Исус Христос, Син Божији, који је васкрсењем победио смрт која влада над сваким човеком. Када се служи Света Литургија и народ се сабира да са епископом и свештеницима сачини Христову Цркву, тада је и Христос ту.

Свети Сава је много урадио на изградњи Цркве међу Србима. Овде није реч само о зградама које називамо „црквом“, нити просто о обичајима као што су славе које волимо да славимо. Овде је реч о Савином труду да међу Србима изгради Цркву као Тело Христово, што је могуће тек када се народ сабере око епископа и свештеника да служи Литургију. Наш народ је дубоко у срцу осећао да је обећање будућег Царства Божијег највреднији циљ којем треба тежити. А, Свети Сава је међу Србима највреднији проноситељ те велике и добре вести – Јеванђеља. Зато је наш народ волео и добро упамтио Светог Саву. Често је у спомен на Светог Саву давао имена многим местима да носе Савино име. Често су то била имена водâ, изворâ, рекâ, пољâ и планиских врхова, Савино поље код манастира Хиландара, Савин кук – један од врхова најлепше планине – Дурмитора, Савина вода и Савин извор на врху Дурмитора, манастир Савина у Боки Которској, река Сава, Савин бор, Савино почивало, као и многа друга места која су значила нашим људима, па су из захвалности та места називали Савиним именом.

Светог Саву је наш народ опевао у песмама и узвеличао у причама и легендама. Све те приче су измишљене и вековима је стваран мит о човеку који, чим га се сетимо, на неки необјашњив начин даје нам снагу. Али зашто би један народ вековима стварао песме и приче о једном човеку? Зашто би један човек био инспирација за многа покољења? Како је могуће да нам један човек помаже када нам је најтеже, иако је он одавно умро и одавно су Турци спалили његово тело на Врачару? Зашто ми толико волимо и славимо Светог Саву?

Само је један прави одговор на ово питање. То је она велика и добра вест, Јеванђеље, у чију службу је Свети Сава посветио цео свој живот. То је вест о Христовом доласку са којим ће доћи и Божије Царство у овај наш мали и грешни свет. Свети Сава нам је оставио у наслеђе да чувамо тај Завет. То је Нови Завет Бога са људима, Завет који је Христовом крвљу запечаћен и загарантован. То је наш светосавски пут у Царство Божије. Зато, чувајући Савино наслеђе, не заборавимо да чинимо оно због чега смо крштени. Крштени смо да би учествовали у Литургији Цркве и да би на тај начин задобили Царство Божије. Дођимо недељом на Литургију. Сваке недеље раздаје се Тело и излива се Крв Исуса Христа, као Хлеб и Вино од којих се причешћујемо за спасење целог света. Сваке недеље се то догађа. То је Савин пут. То је и наш пут. Тако поштујмо Светог Саву.

Када тако будемо радили, онда можемо бити сигурни да ћемо једног дана срести Светог Саву и да ћемо са њим, сви заједно, свагда са Христом бити.

Амин – нека тако буде!

Слика изнад текста је фреска Светог Саве у манастиру Милешева.

Милан Јовановић, вероучитељ