Понос наше школе

ДНЕВНИК МАТУРАНТА

Posted on

Након четири године, коначно ми се указала златна прилика коју сам очајнички чекао. У једном тренутку срце ми је искочило од среће, јер коначно слободан, могу отићи и осетити своју дивљину опет. Ипак, ту срећу је исте секунде прогутала туга која не зна за границе. Туга, која је поред среће прогутала и мене самог. Због чега, када сам се од самог почетка осећао као дивља птица у огромном кавезу?
Сећам се дана када сам ушао у кавез. Одмах сам угледао храну, воду и неке ствари које би ми боравак ту учиниле лакшим, али осећао сам се уплашено, усамљено, размишљао сам о бекству у своју дивљину која је чекала само на мене. Међутим, схвативши да можда овде нисам сам, кренуо сам са истраживањем свог новог дома. После неколико дана наишао сам на три птице које су, такође, биле са мном у кавезу. У том тренутку, срећа, која ме дуго није посетила, коначно се вратила. Спријатељивши се са њима, осећао сам како време пролази невероватном брзином и сваким новим даном иста мисао ми је пролазила кроз главу: „Нисам сам у овом огромном кавезу. Нисам сам“. Кренули смо заједно у даље истраживање нашег новог дома и, што смо више залазили у дубину, проналазили смо још других птица. Нас четири мужјака трудили смо се да пронађемо женке, али женки није било. Након потпуног претраживања кавеза било нас је тридесет. Тридесет мужјака, који су били разочарани што у овом кавезу нема ни једне женке, али што је време више пролазило, схватали смо да је добро, јер би нас можда и завадиле међу собом. То нам у тим, нама тешким данима, сигурно није требало. Било нас је много. Нисмо сви били исте врсте, али је свако био одличан друг према сваком. Није било никог ко би се издвајао. Преживели смо све што у кавезу можете преживети. Било је ту много среће, мало туге и пуно помешаних осећања, али једно нам је било заједничко – били смо донекле срећни што смо ту где јесмо. Можда ово јесте кавез, можда не можемо да изађемо, можда овде нема женки, али било је нешто важније од свега тога. Ово овде смо ми. Заједно смо у овоме и заједно ћемо прећи сваку препреку која нам се нађе на путу. Пролазиле су године, а ми их нисмо осетили. Дружили смо се и уживали у тренуцима не размишљајући о томе колико је још потребно бити у кавезу, иако смо сви дошли жедни слободе. Помагали смо једни другима и држали смо се заједно као један. То је била наша највећа вредност. У нашем другарству није било „рупе“. Било је савршено. Престали смо да сањамо слободу, јер нас је обавезивала. Са њом би дошао и тренутак избора, у коме би свако од нас одлетео на другу страну, у супротном смеру. Можда би неко и полетео у истом смеру као ми, али након неког времена, један од нас ће променити смер и нећемо се више видети у животу. Јер, не одговара сваком исти ветар који му чешља перје. Немамо сви исте циљеве у животу, нисмо роботи, ми имамо осећања, различите потребе.Не можемо безусловно пратити исти пут, морамо бирати свој, иако ни сами не знамо куда да идемо. То је оно друго лице слободе које каже – буди одговоран, бирај! Што смо јој ближе били, више смо се пекли на њеном сунцу. Ипак, врата кавеза су се отворила…Нико се није померио. Сви смо стајали, укопани у месту, без и једне речи и са срцима пуним туге и жалости. Можда смо сада последњи пут сви на окупу. Можда једни другима последњи пут видимо лица, које смо четири године сваког дана гледали. Мисли постају чиоде и више не знамо ни о чему размишљамо. Бесконачан сплет емоција провладава.
Да ли је ово крај? Молим вас, реците ми да ово није крај! Та отворена врата кавеза била су на чудан начин закључана за мене. Не могу да полетим. Гледам остале и чекам да неко други направи тај први корак. Због чега? Да ли ћу се осећати боље и успети да изађем уколико неко први то учини? Да ли само тражим изговоре због тога што не желим да напустим свој кавез? Хајде, чекао сам на ову слободу превише. Хајде, крила, полетите, молим вас!Не могу више ово да поднесем. Неко се померио. Неко је први изашао. Неколико птица је изашло чак и без поздрава. Не могу да их кривим због тога. Нису отишле без поздрава зато што су то желеле, или што су кукавице, већ да би другима помогле да се не сломе од туге. Увек смо такви били, свако је знао да буде храбар кад на њега дође ред, када су остали били слабији од њега.
Док сам гледао како једна по једна излази и лети на сасвим супротну страну од претходне, размишљао сам шта ће бити са том птицом. Да ли ће успети да оствари циљ или ће можда одустати? Да ли ће можда завршити у неком другом кавезу или ће наћи женку и засновати породицу? Све те мисли су ме засекле на пола једним питањем. Шта ће сада бити са мном? Да ли ћу ја остварити циљ? Који циљ? Да ли ја уопште имам циљ? Како да знам у ком смеру треба да полетим? Да ли сам ја уопште спреман да напустим овај кавез? У једном тренутку осетио сам глас који ми каже: „Хајде, што си се укопао у месту? Идемо заједно, па ћемо видети куда ће нас небо однети“. Био је то глас једне од три птице које су биле са мном од почетка. Захваљујући њима, време у овом кавезу ми је брже и лакше прошло. Вероваћу њима, јер су били увек ту за мене. Поносно ћемо изаћи из овог кавеза и можда нећемо летети у истом смеру, али након свега, сигуран сам да ће се наши путеви поново укрстити. Живот је као ветар. Уколико немаш јака крила, сломиће те и завршићеш на земљи. Можда дува у различитим смеровима, али уколико се не препустиш ветру, не можеш видети који пут је онај којим желиш ићи. Ја се сада препуштам ветру и летим у непознато, али ћу се увек сетити оног кавеза из којег сам изашао јачих крила.
Због чега си ме, онда, туго, прогутала целог?

Тацић Б. Урош Е42

„Пријем код Карађорђевића“

Posted on Updated on

Неко би рекао: „ Дан, као и сваки дан.“ Не бих се сложио. Односно, можда је и отпочео као сваки дан, устајањем уз уобичајне ритуале. Но, свакако се није завршио обично и једноставно. Тај 29.06.2018.г., за мене ће бити упамћен као врхунац мог залагања у средњој школи и по сусрету са људима који су стварали и стварају историју Србије.

Бајка је отпочета оног тренутка, када сам са својом разредном Иваном Динић и професорком Цвијетом Гајевић, прошао кроз капију Белог Двора. Било је тачно три сата. Киша је силовито пљуштала, а ми смо се пробијали кроз масу ученика генерација и њихових пратилаца, са високо подигнутим кишобранима. Убрзо су се путем који је водио ка Двору стварали потоци. Где год би поглед досезао, виделе су се мокра обућа и панталоне. Многи су заклон пронашли испод шатора недалеко од  улазне капије, а остали испод надстрешнице омање зграде, која је вероватно некада представљала спаваонице за стражу. Било је и оних који су се предали у борби против кише и са кишобраном испод пазуха, шљапкали барама ка Двору, мокри до коже. По том питању, брзо се организовао превоз. Захваљујући умешности и хитрости професорке Цвијете, веома брзо смо уграбили место у комбију и нашли се пред Белим чудом. Послуга при Двору се за тили час нашла поред нас, држећи нам кишобране, све до црвеног тепиха и надстрешнице. Разредној су ноге биле мокре, преофесорка Цвијета је коментарисала о тачкицама блата на својим белим панталонама. Да, лош дан за бело. Мени су ногавице биле мокре све до листова, али искрено, нисам придодавао никакву важност томе. Шта више, око себе сам гледао покисле главе, али не и покисла лица. Киша је можда покварила наша одела и фризуре, али није покварила нашу срећу и лудо исчекивње Њихових Краљевских Височанстава. Моје пратиље су отишле на другу страну. Пред улазом сам био дочекан блиставим осмесима, а и отпоздрављао сам блиставим осмехом. Онда сам закорачио у Бели Двор. Било је негде, после четири.

Неописива красота. С’ почетка сам тражио позната лица, а онда се поглед дизао све више и више уз зидове овог велелепног здања. Не знам да ли сам зинуо пред свом том префињеношћу. Надам се да нисам. Час сам гледао у параван, који је по шарама потицао из Кине, или можда из Јапана; час у клавир, који је тихо стојао са моје десне стране; да би се на крају мој поглед зауставио на портрету краља Александра. Величина овог портрета се не није крила само у лику краља на њој, већ и у сазнању да га је израдио чувени Паја Јовановић. Два великана у једном.

Убрзо сам се попео на спрат и са галерије исчекивао почетак церемоније. Недуго затим, зачуло се: „Молим вас, направите мало места!“ Дакле, долазе. Још са улаза се чуо громазан аплауз, који се као талас простирао и постајао све гласнији и гласнији. Пролазила су Њихова Краљевска Височанства. Преда мном се направила гужва, те нисам успео да их у потпуности видим. „Нема везе“, помислих, „до краја дана ће бити још прилика.“ Церемонија је почела у пет часова.

На тераси Белог Двора су се смењивали хор, фолклор и говорници. Његово Краљевско Височанство нас је поздравило, након чега је уследио говор министра Младена Шарчевића, затим министра просвете Републике Српске Данета Малешевића, потом др Кристофера Турбера и на крају академика Матије Бећковића. Морам признати да је силан утисак на мене оставило казивање господина Бећковића. Изговарао је тако једноставне и просте речи, али су ме ипак после сваке његове паузе, подилазили трнци.Његов глас је одзвањао у шкољкама наших ушију. У њему су се могле препознати искрене емоције и понос на блиставу будућност Србије, коју ћемо ми стварати. У једном тренутку сам помислио: „ На нашу несрећу, падала је киша. На нашу срећу, падају речи Матије Бећковића.“

Дошао је и дуго исчекивани тренутак, када сам се најзад нашао на корак од Његовог Краљевског Височанства Александра Карађорђевића. Иако сам ја био 473-и коме је тог дана доделио похвалницу, и даље је неуморно стајао и ведро гледао у мене. Наклонио сам се и стегао његову руку. На крају сам примио честитке од Њеног Краљевског Височанства принцезе Катарине. Топао осмех јој се разлио по лицу. Претпоставио сам да она није особа која ће гледати на све нас са висине и на ниско рангиране. У њеном погледу смо сви ми  били рангирани у кнежеве и принчеве, књегиње и принцезе. Моја препоставка се потврдила, оног тренутка када сам стао поред Њеног Краљевског Височанства да бих се фотографисао. Видевши да прва фотографија није успела, она је зауставила дугу колону ученика поред нас, позвала ме ка себи и спустила своју руку на моја леђа. Осетио сам се узвишено.

Тим почастима се завршио овај велики дан за мене. Ту би имало још што шта да се дода и каже, но све би то било од мањег значаја од сусрета са Карађорђевићима.

Милан Стојановић, ученик генерације (М43)

Јован Брзановић- промоција здравијег стила живота

Posted on

Моја жеља је да онима који буду прочитали овај текст, скренем пажњу да постоји много лепших и интересантнијих ствари од игрица на компјутеру. Желим да промовишем здравији стил живота.
Зовем се Јован Брзановић, ученик сам четвртог разреда смер, електротехничар рачунара. Рођен сам у Пожаревцу, 28. априла 1998.године. Пре него што сам уписао ову школу, завршио сам основну школу Вук Стефановић Караџић у Пожаревцу. Свирам кларинет и завршио сам музичку школу Стеван Мокрањац у Пожаревцу у класи професора Перише Станојевића. Од музичке уметности ме је много више привлачила ликовна уметност, јет сам одрастао у кући у којој увек миришу боје и терпентин. Таленат смо и брат и ја наследили од оца који је сликар и то је саставни део нашег одрастања. Наша игра је била уз оца у атељеу и рад различитим техникама и материјалима нам је давала могућност да направимо нашу игру занимљивијом. Ни сам не знам када сам на интернету први пут видео препарирану рибу, али ме је то јако привукло и почео сам да вежбам. Своје прве препарате сам наравно поклањао људима који су ми давали рибе за вежбу. Оно чиме сада могу да се похвалим је да сам недавно освојио друго место на свету у препарирању риба, у веома јакој конкуренцији најбољих људи из целог света. Ни сам нисам могао да верујем када се моје име нашло међу најбољима у том послу. Сада сам позван да као једини аматер и најмљађи такмичар учествујем на такмичењу у Аустрији у фебруару следеће године. Надам се да ћу успети да одем јер је пут и смештај јако скуп, као и транспорт препарата.
Такође пецање је најбоља врста одмора после дугог седења.То је начин да се одморим у природи. Од најранијег детињства сам са својим дедом ишао на пецање и од њега сам научио своје прве пецарошке кораке. Кад код сам поред воде, у различитим периодима увек се деси неки леп тренутак да се направи добра фотографија.
За активнији одмор препоручујем још једну моју велику љубав, а то је стреличарство. Члан сам стреличарског клуба „Кнез Лазар“ и драго ми је што сам упознао такве људе. И ако стреличарство код нас није баш заступљено предлажем свима да се упознају са овом племенитом вештином.

Ка­петан свог брода, који плови кроз бели свет

Posted on Updated on

06premovic

 

Педесете године прошлог века – време мог детињства и моје ране младости, време видљивих трагова ратне прошлости, време беде и сиромаштва. Мој отац Илија био је инвалидски пен­зионер који је, упркос солидном образовању за оно време, продавао лозове Југословенске народне лутрије и „Вечерње новости“ на улицама, сокацима и по кафаницама Костолца.

Моја мајка Емилија (Мила) тврдила је да је та невоља њега задесила „из политич­ких разлога“. Наиме, отац је, пре Другог светског рата и ђенерала Недића, служио Југословенску краљевску војску као мајор, те није био омиљен у тадашњим комуни­стичким круговима. Свестан околности стрпљиво је подносио сиромаштво, а мени, иако сам био један од најсиромашнијих уче­ника школе, подарио срећно детињство.

1955. године завршио сам осмого­дишњу школу. Исте године први пут сам осетио укус поморанџе, али и укус новог жи­вота, који је подразумевао зрелије размиш­љање и деловање – постао сам ђак Средње техничке школе у Костолцу, смер електроте­хника.

Наставни кадар школе био је веома разнолик, а чинили су га, углавном, техни­чари и инжењери запослени у тадашњем Индустријско – енергетском комбинату – ИЕК.  Они су, малтене, са својих радних места у комбинату долазили у школу да изводе наставу. Били су врсни стручњаци, али без педагошког искуства. Многи су ми остали у лепом сећању, али најдубљи траг оставили су: Невенка Путник, наставница географије,  наставница историје госпођа Стефановић (не сећам се јој имена), настав­ник српског језика и књижевности Милисав Милановић-Миса,  Коста Поповић, настав­ник немачког језика,  наставник матема­тике и директор школе Богдан Дамјановић-Боца. Поповић и Дамјановић су касније на­пустили школу и својим одласком „оште­тили“ амбициозне ученике, нарочито оне који су планирали упис на факултет.

У мом разреду било је највише уче­ника из села и варошица у близини Костолца, из Костолца, а највише из Пожа­ревца. Било је ученика у „поодмаклим“ го­динама, најчешће из редова партијског „кадра“ и спортиста. Рецимо, истакнути срп­ски боксери Спасић „Крља“ из Свилајнца и Блага „Дебели“ из Пожаревца, коме сам, док је седео са мном у клупи, често радио писмене задатке из математике.

Моји најбољи пријатељи из школе били су Душан Богојевић из Старог Костолца и Света Илић из Пожаревца. Дуле је изврсно цртао, а по завршетку школе отишао је да студира Поморску ака­демију у Ријеци. Света Илић, изузетно ду­ховит, био је страстан љубитељ фотогра­фије. Често ме је фотографисао иза школске ограде од бодљикаве жице шалећи се да ћу кад-тад „заглавити“ као политички оптуже-ник, што се касније умало није и догодило. Свету и мене, поред много других заједнич­ких интересовања, везивало је и нацио­нално опредељење што у та „вунена“ вре­мена није било баш популарно. А можда није и данас…

Занимљивих догађаја у школи било је скоро свакодневно. Нису то били само обични дечачки несташлуци, већ малчице озбиљнији – момачки.

Издвојићу два догађаја.

Једном приликом директор Дамјано­вић је сазвао хитан састанак свих ученика и наставника школе јер је пушење ђака у школском тоалету достигло критичан ниво. Састанак се одвијао у једној од учионица. Седео сам у средњем реду, главом наслоњен на длан десне руке. Директорова придика била је опширна и толико „инспиративна“ да, баш када је достигла кулминацију, мој непослушни лакат је склизнуо са клупе, а ја се целом дужином стропоштао на под. То је изазвало опште одушевљење ученика, али не и наставног особља, нарочито не дирек­тора. Наиме, ја сам често остајао до дубоко у ноћ и читао своје омиљене каубојске и кри­миналистичке новеле. Ноћ уочи мог славног„слободног пада“ није била изузетак. Стога се сутрадан догодило нешто, за то време неопростиво – у сред велике Боцине гово­ранције ја сам заспао.

Споменуо са већ да је мој школски друг Дуле изврсно цртао. Једном, на часу историје, у току предавања наше разредне Стефановићеве, наговорим га ја да нацрта гусарски брод и на њему карикатуре гусара. Када је завршио, изнад сваке од тих кари­катура, ја сам исписао име или надимак не­ког од наших наставника. Наравно, капетан брода био је Боца. На нашу невољу настав­ница Стефановић се некако домогла цртежа, а онда… сами можете замислити како смо се проводили на часовима тих истих „гусара“ …

Пролетоше некако брзо те године мла­далачке безбрижности, прођоше несташлу­ци, заврших средњу школу. А онда, са ко­фе­ри­ма пуним знања, пођох за Београд да упи­шем Природно-математички факул­тет. За­вршио сам физичку хемију и постао ка­петан свог брода,  који плови кроз бели свет.

Проф. др Павле И. Премовић

 

Моји професорски почеци

Posted on Updated on

 

 

553068_108841669292852_971693491_n

Није прошло ни месец дана од одбране мог дипломског рада на Филолошком фа­култету, а већ сам носила дневник и преда­вала српски језик и књижевност у Технич­кој школи у Костолцу. Тадашњи директор Илија Димитријевић позвао ме је на разго­вор и док сам ја очекивала неке дуготрајне преговоре и припреме, већ сам се нашла у одељењу костолачких матураната који су били само пет-шест година млађи од мене. Било је то право животно искуство, сучеља­вање са реалношћу за једну студенткињу књижевности која је живела међу књигама и размишљала о некој имагинарној и веро­ватно идеалној школи. Но, Техничка школа, у то време, прилично отворена за ко­муникацију на релацији професор – ученик и жељна иновативног приступа настави била је школа у којој се знало за ред и рад.

Све моје методичко знање које је било чиста теорија и оно мало часова хоспито­вања у Филолошкој гимназији у Београду требало је сада применити у реалној школи међу виспреним, интелигентним и духови­тим ђацима који су умели да цене сваки професоров труд и напор и сурово казне сваки пропуст. Пред њиховим несташлу­цима или пак невероватним драмским ситу­ацијама у које су доводили своје професоре падале су у воду све моје методичке пре­мисе. Велика преданост књижевности и то што сам обожавала и сатима могла да о њој разговарам са ђацима, као и чиста срећа, јер искуства нисам имала, спасили су ме било каквих непријатности у овој, по вока­цији, мушкој школи. Напротив, посао је за мене тих првих година, па и деценија био чиста забава и уживање. Уосталом, у зборници Техничке школе било је још једно оде­љење младих професора, те је све то школу чинило ведром, лепом и за мене врло при­јатном.

Сви ти страшни адолесценти који су у себи преживљавали велике адреналинске буре и ломове, западали у младалачка ко­лебања и трвења душе били су углавном благи и насмејани пред својом професорком која је била танана и сићушна, притом бесповратно занета својом професијом због које се морао одржавати ниво у сваком погледу. Верујем да су прозирали ту моју одглумљену строгост, као и наивност некога ко целог живота није избијао из библиотеке. У знак наклоности добијала сам понеку љу­бавну песму на писменом задатку или букет љубичица.

Врло брзо добила сам и разредно ста­решинство и пропале су све моје илузије да ћу се у школи бавити само версификацијом и тумачењем књижевних дела. Требало је ући у срж, суочити се са проблемима те деце, често нерешивим породичним ситуа­цијама и болним темама одрастања. Бро­јала сам њихове изостанке, изрицала укоре не знајући да суштина није у тим цифрама, већ у њиховим личностима, јединственим и непоновљивим. Како би Сервантес рекао, руке су ми до лаката биле уроњене у ову авантуру која се зове школски систем у Србији

Те две године које сам тамо провела нису дуг период, али све што ми се деша­вало и дешава се у мом радном веку тамо се догодило први пут и због тога се не забо­равља. Тамо сам први пут водила ђаке на екскурзију, тамо сам организовала прво књижевно вече са рецитовањем руске пое­зије, тамо сам први пут путовала раднич­ким аутобусом у пола седам на посао док су зими чкиљиле сијалице кроз прохладни мрак, тамо сам први пут и стопирала када због рестрикције тих истих аутобуса није било. Тамо сам се затекла и 1999. године када је почело бомбардовање Србије и про­вела те страшне месеце са својим ђацима и колегама у учионици. Тамо су биле и прве урнебесне прославе и професорске журке које се више никад неће поновити. Тамо сам стекла пријатеље за читав живот.

Један од њих био је сада већ покојни професор књижевности Стојан Стојановић, мој ментор, стари строги професор који је ђацима утеривао страх у кости. Иако је био врло искусан професор и некадашњи дирек­тор имао је чудан мото да треба учити од млађих, оних који тек стижу са факултета свежи и пуни знања. Сматрао је да такви људи доносе елан и креативност коју треба искористити. Необично много је поштовао нас младе, почетнике и храбрио нас у свему. Водили смо бескрајне разговоре о књижев­ности, он је мене испитивао о савременим писцима које није најбоље познавао, а ја сам се са њим враћала на класике и тако смо стално седели у зборници удубљени у те теме без дна. Он ме је научио како да упису­јем часове, он ме је саветовао како да се поставим у разноразним ситуацијама у учи­оници, како да држим до себе и свог пред­мета што је њему било лако јер је пре њега увек ишао глас о његовој строгости и тако му утирао пут. Још увек је то била школа без инклузије, медијације, евалуације и томе слично или се то само другачије називало. Ауторитет се постизао на разне начине, а је­дан од њих, који је и ђацима био најразум­љивији био је строгост и дисциплина. Ја због своје природе нисам могла да се у то уздам, тако да ми је остајала струка. Профе­сор Столе веома ме је почаствовао када ме је позвао да будем рецензент његовим књи­гама, некој врсти аутобиографске прозе, што сам веома радо прихватила.

Моје другарице, младе професорке, Ана Влајовић, историчарка и Биљана Миловановић, професорка српског и ја нај­ви­ше смо се дружиле са сада такође покој­ним младим професором електротехнике Де­ја­­ном Ликаром, те са професором Драга­ном Живковићем и Новицом Перићем, за­тим са машинцима Дракчетом Дамњанови­ћем, Драганом Тодићем, а ту су биле и ко­леге Милан Ребић, Влада Пауновић, Зоран Ла­кић, Жељко Маслаћ, Весна Данчетовић, као и наше фах колегинице Нада Вулић и Љиља Аритоновић. Догодовштине са њима двема на нашим ванредним испитима са кандидатима са копова Дрмно и Ћириковац или пак из Електране Костолац бесмртне су и непоновљиве.

Прошло је од тих ведрих, разбаруше­них и насмејаних костолачких дана пуних петнаест година, а ја их се и даље са сетом и радошћу сећам као што се човек сећа своје младости. Покушавам да у своме послу, крај свих ефемерности и парадокса свакодне­вице, сачувам ту невероватну лакоћу и ле­поту којом је одисао мој професорски позив.

Славица Јовановић, професор

 

Вечити траг у животу

Posted on

 

 

13393946_10206785263696703_1442267343509282803_n

 

Било је то пре 23 године. Прво при­јемни испит па онда упис у одељење ма­шинских техничара у Техничкој школи ,,Никола Тесла“ Костолац. Тачно је да сам ја тако желео родитељи су били само подршка. Поред тате и деде од малих ногу гајио сам љубав према механичарском занату и одлу­чио да наставим тим путем али у ширем смислу. Е сада, да ли је само љубав према машинству одлучила да одем дубоко у на­уку или можда жеља да надмашим старијег брата који ми је био узор и тако се попнем на трон породичне традиције, о томе бих у неком другом есеју.

Прва недеља у септембру 1993. године на мене је оставила снажан утисак који и дан данас памтим. Путовао сам аутобусом за Костолац из родног села Речице са јед­ним преседањем у селу Дрмно. Прва не­де­ља у школи служила је за упознавање са школом, професорима и друговима из оде­љења, али била је и недеља у којој сам први пут осетио кризу припадности у једној новој средини у којој више нису била позната ли­ца која сам свакодневно виђао. Јесте да тај осећај није био пријатан али за менеје био користан, јер је то био почетак форми­рања самопоуздања на које се и дан данас осла­њам.

Школовање у Техничкој школи проте­кло је као у играном филму. Смењивали су се тужни и срећни тренуци, а наравно, пам­те се само они срећни. За мене дружење, му­чење и учење са Ридегом, Тицом, Сањом, Вујасином, Буквићем, Савинком, Ненетом, Машом, Гигом, Јецом, Пецом, Коцом, Вуле­том, Корбом, Буцком, Мишићем, Ђураше­вићком, Медом, Мрђенком, Владѝмѝром, Александром, Кончаловићем, Лимуном, Учом и Пајом било је нешто што је урезало вечити траг у животу. Радо се сећам свих тренутака, догодовштина из школе и са екскурзија. Били смо генерација која данас има светлу прошлост о којој се сваки пут препричава и увек исто доживљава на сусретима и прославама годишњице ма­туре. Одељењски старешина Зорица Ради­војевић била је на челу те колоне сврстане у одељењима индекса М11, 21, 31 и 41, и чини ми се да овај есеј не би био потпун ако јој се још једном не бих захвалио на свему што је учинила за нас. Моји професори, данас ко­леге Надежда, Дракче, Маслаћ, Тодић, Пеј­чић, Зоран – Брада и Риста често ме подсе­ћају на тренутке када сам им био ђак, а често се тиме користе и када ме куде и када ме хвале.

Да је период школовања у средњој школи био најлепши период у мом образо­вању говоре тренуци времена када сам постао студент. Јуна 1997. године дошао је крај школовања у техничкој школи. Као и свака генерација и ова је славила крај дру­жења у весељу и са Happy End-ом, али да је то био крај авантурама из средње школе схватио сам тек на првим предавањима као студент машинства. Дакле, у паузи једног преда­вања покушао сам да провучем шалу којом бих разбио монотонију тишине амфи­театра. Изговорио сам шалу надајући се да ће изаз­вати смех на лицима колега студе­ната. Ме­ђутим, уместо смеха био је само без­вучни смешак, нимало приближно смеху мојих другова из Техничке школе. Био сам у чуду, пи­тао сам се, шта им је. Питао сам се још и то, зашто никог не интересује да ли сам оправ­дано или неоправдано закаснио на неко предавање, зашто професор не пита да ли сам пријавио испит или пак он то не учини уместо мене. Зашто ја морам о свему да бри­нем. Убрзо сам схватио да је дошао крај де­чаку који је уживао у телу пунолетне особе и да је дошло време да та пунолетна особа постане човек.

 

Др ГОРАН НЕСТОРОВИЋ, професор

СА ДРУГЕ СТРАНЕ

Posted on Updated on

 

 

10881632_791541494228308_2359393287356676994_n

 

Ове године, мојој генерацији се ближи прослава: двадесет пет година матуре. Не могавши ни сама да поверујем у истинитост реченице коју сам управо записала, препад­нута чињеницом да ме од тог доба – па и себе саме у тим годинама – дели четврт века, за­питала сам се најпре да ли је могуће из ове перспективе говорити објективно о тим да­нима. Под слојем прашине, сва сећања до­бијају боју старог злата. Са друге стране, мо­рам ли бити објективна и шта то уопште значи кад су у питању успомене? Почела сам да се присећам свог интимног днев­ника, који је памтио скоро сваки школски дан (са идејом да из њега препишем неки догађај), али ко би знао где је он сада! Годи­нама, замењен јенеким озбиљнијим беле­шкама, зароњеним дубоко у књижевност – која је постала моје животно опредељење (збиркама мојих прича, песмама, есејима и драмама, уредничким пословима). Чак и мој први (необјављени) роман тицао се управо дана проведених у школи, а читава галерија ликова којом сам била инспири­сана у ствари су лица из мог реалног жи­вота, са којима сам проводила „школске дане“.

Већи део времена, у школи сам се осе­ћала као странац. Више сам волела певање у хору од Машинских елемената, више књи­жевност од Технологије обраде, више исто­рију уметности и сликарство од Аутоматиза­ције производње. Техничка школа није била школа којој сам припадала природом свог интелекта и талента, али била је и остала школа којој сам припадала – срцем. Не због школског градива и знања које сам сасвим извесно стекла, већ због дивних људи (професора и ђака) који су је учинили таквом – за мене најбољом. После заврше­ног факултета, прво радно место чекало ме је управо у мојој школи. То ми је и била мла­далачка жеља. Неки од мојих професора сада су ми били колеге, а колектив је био скуп младих и паметних људи, већином инжењера, добронамерних и срдачних, који су једни другима помагали: заједно сређи­вали дневнике,заједно стрепели у време де­журстава за време НАТО бомбардовања, ре­шавали проблеме ђака – понекад срчаније и од родитеља, а лепим поводима правили журке до касно у ноћ. Те три године биле су најлепше године које сам као професор до­живела.

Тема овог текста требало је да буде: се­ћање на школске дане. Али неки од нас из школе уопште нису изашли, па је тешко одвојити време у којем смо били ђаци од овог садашњег, у коме то више нисмо; а сви су нам дани „школски“. Има ли смисла при­сећати се у овим редовима „несташлука“ (чак и ова реч данас губи смисао) о којима свака генерација мисли да су најоригинал­нији и најдуховитији баш они који су у њи­ховом одељењу смишљени, а који осим оне интимне, личне, и немају неку тежину? Нема, али ја ћу ипак навести оне најупечат­љивије: почнимо од пријављивања одсут­них ученика као да су присутни и обрнуто (на часу пропитивања, код младог профе­сора који нам још није упамтио имена), све долажног представљања презименима по­пуларних фудбалера код старог професора, ватреног навијача Црвене Звезде. Било је и гађања кредом и бацања уџбеника кроз прозор (од стране професора), али и певања, плакања и рецитовања (не на часу књижев­ности, већ на часу механике), одвртања оси­гурача пред писмени задатак (јер не може да се пише без светла), али и жртвовања, по­магања, ризиковања због других. Ученик који је пријављен као одсутан а заправо је присутан (пријављен је како не би одгова­рао), одговара уместо ученика који је заиста одсутан али није пријављен (јер не сме да добије још један неоправдани изостанак); ученик који одговара уместо овог који је прозван, добија јединицу (заправо је добија овај дуги), али нико не одаје никога из овог ђаволског замешатељства! Исто тако, уче­ник који свима шаље задатке из матема­тике да препишу на писменом, добија је­дини смањену оцену за крај године, за казну (старе педагошке мере), али му не пада на памет да се томе противи јер важно је да нема јединица и да су они којима је по­моћ била потребна, помоћ и добили. Нико се никада није свађао због оцене. Нико није молио за оцену – јер су друге ствари биле битније.Девојчице нико није смео да дира, јер би имао посла са целим одељењем де­чака. Чосјство и јунаштво, поверење и пома­гање, тако бих могла да се присећам да­нима…

Међутим, у мојој глави, паралелно са сећањима из властитих школских дана, роје се сећања из ових скорашњих, у којима ја више нисам ђак. Данашњи ђаци нису то­лико другачији од нас, а чини ми се, нај­мање од неколицине нас који смо остали у учионици, сада са оне, „друге стране“. Та „друга страна“ замишљеном линијом одваја професоре од ђака. Професор стоји окренут ђацима, сам, а њих тридесетак окренуто је на исту страну, према професору.

Баш у то време када сам позвана да за Монографију Техничке школе напишем нешто о својим школским данима, припре­мала сам теме за писмене задатке. Другом разреду, са којим обрађујем реализам, за­дала сам тему „Мој друг из клупе“, а мату­рантима, који су на трагу егзистенцијали­зма, апсурда и нихилизма, тему „Осећам се као странац“. Да бисмо се припремили, за­дала сам им вежбу портретисања ликова: је­дан ученик би стајао испред (наспрам) њих и позирао, а остали би га описивали. За ту вежбу се брзо пријаве добровољци. На по­четку се чини да су они срећници јер ништа не пишу, већ само стоје и позирају. Међу­тим, врло брзо почну да се врпоље, чело им се зноји и почињу да се премештају са ноге на ногу. Лице на крају буде окренуто према прозору или зиду, поглед скренут од очију посматрача. „Како си се осећао док су те гле­дали и анализирали, док су записивали оно што виде?“ – упитам их после петнаестак минута. Одговор буде увек исти: „У почетку ми је било лепо, осећао сам се важно, али убрзо ми је постало непријатно! Нервирало ме је што су сви погледи били упрти у мене. Желео сам да пoбегнем. Касније сам се мало опустио и одахнуо, али само зато јер сам знао да се ближи крај мојим мукама“… – тако су одговарали. Портретисање јунака било је теже за оног ко је позирао него за оне који су о њему писали. „Замислите сада, како је професорима, свакога дана, свакога часа, пред свима вама. Мислите понекад о томе“, казала сам. „Можда је баш професор највећи Странац“, утешила сам матуранте после задатака у којима су сви били Ками­јева деца.

Не тако давно, била сам и ја са друге стране (њихове стране). Не тако давно, ни­сам се на фотографијама разликовала од ђака и родитељи би са тешкоћом погађали ко је професорка. Сада се јасно види ко је професорка, а ко су ђаци. Та граница, ста­росна, постала је очигледна. Али ова друга, која дели професора од ђака, доделивши јасно свакоме од њих једну страну која са со­бом носи и прописану улогу, чини ми се, ипак не постоји (или барем није тако јасна). У мојим очима не постоји, јер сам пила воду са обе стране реке. У њиховим, вероватно постоји. Они још увек само држе свеску и оловку, којом записују и упијају моје речи, покрете, ход, смех, љутњу… портретишу ју-накињу. Но, важно је да се „јунакиња“ може окарактерисати као позитиван лик и да смона крају сви на истој страни, оној која афир­мише љубав, несебичност, рад, труд и доброту.

Ја никада нисам заборавила како ми је било са оне друге стране, док сам седела са тридесетак сапатника, а поједини профе­сори (без имало емпатије) као да су у себи певали „Шта би дао да си нам месту/ да те мрзе а да ти се диве“… Нисам заборавила колико боли неправда и колико значи утеха; али ни сунчана поподнева у школ­ском дворишту, доручак код Нагиба и тајне саопштене на великим одморима; не зане­марујући чињеницу – да сам исто тако могла да скицирам, анализирам, описујем, доно­сим одлуке и пресуде, о ономе који је стајао испред мене, са друге стране, испред нас тридесетак, потпуно сам; док ја планирам кумство са другарицом из клупе, баш као што моји ђаци данас то исто чине, поверава­јући ми своје планове у писменом задатку.

БИЉАНА МИЛОВАНОВИЋ ЖИВАК, професор