ДНЕВНИК МАТУРАНТА

Posted on

Након четири године, коначно ми се указала златна прилика коју сам очајнички чекао. У једном тренутку срце ми је искочило од среће, јер коначно слободан, могу отићи и осетити своју дивљину опет. Ипак, ту срећу је исте секунде прогутала туга која не зна за границе. Туга, која је поред среће прогутала и мене самог. Због чега, када сам се од самог почетка осећао као дивља птица у огромном кавезу?
Сећам се дана када сам ушао у кавез. Одмах сам угледао храну, воду и неке ствари које би ми боравак ту учиниле лакшим, али осећао сам се уплашено, усамљено, размишљао сам о бекству у своју дивљину која је чекала само на мене. Међутим, схвативши да можда овде нисам сам, кренуо сам са истраживањем свог новог дома. После неколико дана наишао сам на три птице које су, такође, биле са мном у кавезу. У том тренутку, срећа, која ме дуго није посетила, коначно се вратила. Спријатељивши се са њима, осећао сам како време пролази невероватном брзином и сваким новим даном иста мисао ми је пролазила кроз главу: „Нисам сам у овом огромном кавезу. Нисам сам“. Кренули смо заједно у даље истраживање нашег новог дома и, што смо више залазили у дубину, проналазили смо још других птица. Нас четири мужјака трудили смо се да пронађемо женке, али женки није било. Након потпуног претраживања кавеза било нас је тридесет. Тридесет мужјака, који су били разочарани што у овом кавезу нема ни једне женке, али што је време више пролазило, схватали смо да је добро, јер би нас можда и завадиле међу собом. То нам у тим, нама тешким данима, сигурно није требало. Било нас је много. Нисмо сви били исте врсте, али је свако био одличан друг према сваком. Није било никог ко би се издвајао. Преживели смо све што у кавезу можете преживети. Било је ту много среће, мало туге и пуно помешаних осећања, али једно нам је било заједничко – били смо донекле срећни што смо ту где јесмо. Можда ово јесте кавез, можда не можемо да изађемо, можда овде нема женки, али било је нешто важније од свега тога. Ово овде смо ми. Заједно смо у овоме и заједно ћемо прећи сваку препреку која нам се нађе на путу. Пролазиле су године, а ми их нисмо осетили. Дружили смо се и уживали у тренуцима не размишљајући о томе колико је још потребно бити у кавезу, иако смо сви дошли жедни слободе. Помагали смо једни другима и држали смо се заједно као један. То је била наша највећа вредност. У нашем другарству није било „рупе“. Било је савршено. Престали смо да сањамо слободу, јер нас је обавезивала. Са њом би дошао и тренутак избора, у коме би свако од нас одлетео на другу страну, у супротном смеру. Можда би неко и полетео у истом смеру као ми, али након неког времена, један од нас ће променити смер и нећемо се више видети у животу. Јер, не одговара сваком исти ветар који му чешља перје. Немамо сви исте циљеве у животу, нисмо роботи, ми имамо осећања, различите потребе.Не можемо безусловно пратити исти пут, морамо бирати свој, иако ни сами не знамо куда да идемо. То је оно друго лице слободе које каже – буди одговоран, бирај! Што смо јој ближе били, више смо се пекли на њеном сунцу. Ипак, врата кавеза су се отворила…Нико се није померио. Сви смо стајали, укопани у месту, без и једне речи и са срцима пуним туге и жалости. Можда смо сада последњи пут сви на окупу. Можда једни другима последњи пут видимо лица, које смо четири године сваког дана гледали. Мисли постају чиоде и више не знамо ни о чему размишљамо. Бесконачан сплет емоција провладава.
Да ли је ово крај? Молим вас, реците ми да ово није крај! Та отворена врата кавеза била су на чудан начин закључана за мене. Не могу да полетим. Гледам остале и чекам да неко други направи тај први корак. Због чега? Да ли ћу се осећати боље и успети да изађем уколико неко први то учини? Да ли само тражим изговоре због тога што не желим да напустим свој кавез? Хајде, чекао сам на ову слободу превише. Хајде, крила, полетите, молим вас!Не могу више ово да поднесем. Неко се померио. Неко је први изашао. Неколико птица је изашло чак и без поздрава. Не могу да их кривим због тога. Нису отишле без поздрава зато што су то желеле, или што су кукавице, већ да би другима помогле да се не сломе од туге. Увек смо такви били, свако је знао да буде храбар кад на њега дође ред, када су остали били слабији од њега.
Док сам гледао како једна по једна излази и лети на сасвим супротну страну од претходне, размишљао сам шта ће бити са том птицом. Да ли ће успети да оствари циљ или ће можда одустати? Да ли ће можда завршити у неком другом кавезу или ће наћи женку и засновати породицу? Све те мисли су ме засекле на пола једним питањем. Шта ће сада бити са мном? Да ли ћу ја остварити циљ? Који циљ? Да ли ја уопште имам циљ? Како да знам у ком смеру треба да полетим? Да ли сам ја уопште спреман да напустим овај кавез? У једном тренутку осетио сам глас који ми каже: „Хајде, што си се укопао у месту? Идемо заједно, па ћемо видети куда ће нас небо однети“. Био је то глас једне од три птице које су биле са мном од почетка. Захваљујући њима, време у овом кавезу ми је брже и лакше прошло. Вероваћу њима, јер су били увек ту за мене. Поносно ћемо изаћи из овог кавеза и можда нећемо летети у истом смеру, али након свега, сигуран сам да ће се наши путеви поново укрстити. Живот је као ветар. Уколико немаш јака крила, сломиће те и завршићеш на земљи. Можда дува у различитим смеровима, али уколико се не препустиш ветру, не можеш видети који пут је онај којим желиш ићи. Ја се сада препуштам ветру и летим у непознато, али ћу се увек сетити оног кавеза из којег сам изашао јачих крила.
Због чега си ме, онда, туго, прогутала целог?

Тацић Б. Урош Е42

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s