Месец: јул 2018

„Пријем код Карађорђевића“

Posted on Updated on

Неко би рекао: „ Дан, као и сваки дан.“ Не бих се сложио. Односно, можда је и отпочео као сваки дан, устајањем уз уобичајне ритуале. Но, свакако се није завршио обично и једноставно. Тај 29.06.2018.г., за мене ће бити упамћен као врхунац мог залагања у средњој школи и по сусрету са људима који су стварали и стварају историју Србије.

Бајка је отпочета оног тренутка, када сам са својом разредном Иваном Динић и професорком Цвијетом Гајевић, прошао кроз капију Белог Двора. Било је тачно три сата. Киша је силовито пљуштала, а ми смо се пробијали кроз масу ученика генерација и њихових пратилаца, са високо подигнутим кишобранима. Убрзо су се путем који је водио ка Двору стварали потоци. Где год би поглед досезао, виделе су се мокра обућа и панталоне. Многи су заклон пронашли испод шатора недалеко од  улазне капије, а остали испод надстрешнице омање зграде, која је вероватно некада представљала спаваонице за стражу. Било је и оних који су се предали у борби против кише и са кишобраном испод пазуха, шљапкали барама ка Двору, мокри до коже. По том питању, брзо се организовао превоз. Захваљујући умешности и хитрости професорке Цвијете, веома брзо смо уграбили место у комбију и нашли се пред Белим чудом. Послуга при Двору се за тили час нашла поред нас, држећи нам кишобране, све до црвеног тепиха и надстрешнице. Разредној су ноге биле мокре, преофесорка Цвијета је коментарисала о тачкицама блата на својим белим панталонама. Да, лош дан за бело. Мени су ногавице биле мокре све до листова, али искрено, нисам придодавао никакву важност томе. Шта више, око себе сам гледао покисле главе, али не и покисла лица. Киша је можда покварила наша одела и фризуре, али није покварила нашу срећу и лудо исчекивње Њихових Краљевских Височанстава. Моје пратиље су отишле на другу страну. Пред улазом сам био дочекан блиставим осмесима, а и отпоздрављао сам блиставим осмехом. Онда сам закорачио у Бели Двор. Било је негде, после четири.

Неописива красота. С’ почетка сам тражио позната лица, а онда се поглед дизао све више и више уз зидове овог велелепног здања. Не знам да ли сам зинуо пред свом том префињеношћу. Надам се да нисам. Час сам гледао у параван, који је по шарама потицао из Кине, или можда из Јапана; час у клавир, који је тихо стојао са моје десне стране; да би се на крају мој поглед зауставио на портрету краља Александра. Величина овог портрета се не није крила само у лику краља на њој, већ и у сазнању да га је израдио чувени Паја Јовановић. Два великана у једном.

Убрзо сам се попео на спрат и са галерије исчекивао почетак церемоније. Недуго затим, зачуло се: „Молим вас, направите мало места!“ Дакле, долазе. Још са улаза се чуо громазан аплауз, који се као талас простирао и постајао све гласнији и гласнији. Пролазила су Њихова Краљевска Височанства. Преда мном се направила гужва, те нисам успео да их у потпуности видим. „Нема везе“, помислих, „до краја дана ће бити још прилика.“ Церемонија је почела у пет часова.

На тераси Белог Двора су се смењивали хор, фолклор и говорници. Његово Краљевско Височанство нас је поздравило, након чега је уследио говор министра Младена Шарчевића, затим министра просвете Републике Српске Данета Малешевића, потом др Кристофера Турбера и на крају академика Матије Бећковића. Морам признати да је силан утисак на мене оставило казивање господина Бећковића. Изговарао је тако једноставне и просте речи, али су ме ипак после сваке његове паузе, подилазили трнци.Његов глас је одзвањао у шкољкама наших ушију. У њему су се могле препознати искрене емоције и понос на блиставу будућност Србије, коју ћемо ми стварати. У једном тренутку сам помислио: „ На нашу несрећу, падала је киша. На нашу срећу, падају речи Матије Бећковића.“

Дошао је и дуго исчекивани тренутак, када сам се најзад нашао на корак од Његовог Краљевског Височанства Александра Карађорђевића. Иако сам ја био 473-и коме је тог дана доделио похвалницу, и даље је неуморно стајао и ведро гледао у мене. Наклонио сам се и стегао његову руку. На крају сам примио честитке од Њеног Краљевског Височанства принцезе Катарине. Топао осмех јој се разлио по лицу. Претпоставио сам да она није особа која ће гледати на све нас са висине и на ниско рангиране. У њеном погледу смо сви ми  били рангирани у кнежеве и принчеве, књегиње и принцезе. Моја препоставка се потврдила, оног тренутка када сам стао поред Њеног Краљевског Височанства да бих се фотографисао. Видевши да прва фотографија није успела, она је зауставила дугу колону ученика поред нас, позвала ме ка себи и спустила своју руку на моја леђа. Осетио сам се узвишено.

Тим почастима се завршио овај велики дан за мене. Ту би имало још што шта да се дода и каже, но све би то било од мањег значаја од сусрета са Карађорђевићима.

Милан Стојановић, ученик генерације (М43)

Advertisements